Secanja na Slobu

Nebeska tranzicija

1.     Srbojeva sojenica

     Srboje je zamisljeno gledao prema zapadnoj obali svoje mocvarne prapostojbine i tiho psovao. Cas je ceskao zamrsenu bradu, cas rutavo dupe ispod krznenog haljetka od kozica vodenih pacova. Svuda oko njega bila je ustajala, smrdljiva voda, pokrivena zabokrecinom i rojevima barskih musica. Gledao je tuzno na veliku gomilu neotesanih balvana od kojih je hteo da napravi sojenicu za sebe i Srbojku. Koliko sutra navratice trgovci sa zapadne ivice mocvare i odneti sve u zamenu za Srbojkine narucene djindjuve od murano stakla i carape od kineske bube. Znao je da opet nece preostati nijedan balvan za njihovu dugo planiranu sojenicu.

     Seo je na nabacane trupce. Pljesnuvsi  zadriglog komarca malaricara, seti se velikog, snezno belog,  Srbojkinog dupeta po kojem je rado lupao pljuske. Bio je besan sto je jos uvek nema da mu donese rakije, `ladne vode sa izvora, ratluk i kafu. Uzegla i vlazna mocvarna vrucincina mu je lepila haljetak za umorno i bolno telo, pekla oci i susila usta. Psovao je sve glasnije.

     Setio se svoje bogate polubrace.

     Tamo daleko, na zapadu, cuo je to od trgovackih putnika, njegov polubrat Triglavec je sagradio kamenu kucu i putovao svuda bez vize. Njegov drugi polubrat Hrvoje, koji je ziveo u njegovom najblizem susedstvu, podigao je dvosobnu sojenicu sa pogledom na more. Obojica su mu slali razglednice kao dokaz o uspesnoj tranziciji iz kamene u bronzanu tehnologiju, nudeci mu partnerstvo u koje su oni usli i naveliko hvalili, sa onim saskim razbojnicima i prekomorskim tajkunima.. Da im dobro ide svedocila je njihova preskupa roba koju su trgovci donosili u razmenu za balvane. Svaki  put su “Vegeta” i “Delikatesni hren”u tubi  kostali po balvan vise, tako da mu nikada nije preostajao ni jedan jedini da podigne sopstvenu sojenicu.

     Misleci tako na svoju uspesnu polubracu, Srbojku koje jos uvek nema i na trgovce koji ce mu ponovo odneti i poslednji balvan, nervirao se i zestio sve glasnije psujuci mocvarnu prapostojbinu, zlehudi zivot, sve prasvece po spisku i samog Peruna, kome ni crkvu, iz istog razloga kao sebi sojenicu, jos uvek nije podigao.

     Kada je gotovo zanemocao od jarosti i besa, a psovke mu presahle i otupele, zaori se Perunov gromovnicki glas nad mocvarom:

     ”Da ti jebem oca, on ostavi tvojoj polubraci more, reke i sume a tebi mocvaru, pa ti sad Perun kriv. Nego, balvane na drum, pa naplacuj drumarinu!”

                                                                        *

     Bila je to volja Perunova, valja se postovati.

2. Srbojevo carstvo

     Seo je za prebogatu trpezu punu carskih djakonija i zaverenicki namignuo dvorskom kuvaru. Obozavao je da osmatra muku njegove gladne, podanicke gomile, nestrpljive da sedne i otpocne krkanluk. Na stolu je bilo raznovrsne divljaci, praseceg i brigadnog jagnjeceg pecenja, corbe od pecuraka, vruce pogace, ribe, uzickog sira i kajmaka, srbojske i sopske salate, leskovackih pecenih ljutih papricica i obaveznog cevapa, najbolje kopaonicke medovine, mediteranskih vina, juznog voca i istocnjackih poslastica. Iz pozadine je tiho dopirala njegova omiljena melodija”Lane moje”, dok su doglavnici nervozno cupkali u ritmu, ocekujuci carsku dozvolu da najzad sednu za sofru i umire nesnosljive zazubice. Trgnuo je jednu ljutu.

     Smeskao se zadovoljno posmatrajuci svoj zlatni escajg, jedini u Evropi. Diskretnim pokretom bele rukavice zovnu svog carskog drumara. Bio je to najvazniji ministar u, njegovom voljom, slobodno i demokratski izabranoj vladi. Dok je slusao o ubiranju prihoda, setio se Peruna i njegovog obznanja.

     Blazeno je zapalio havanu, lutajuci u mislima diljem svoje velike otadzbine. Najveci prihod mu je donosio anticki jedinstveno-bratski drum, koji je spajao vazalne despotovine njegove polubrace Triglaveca i Hrvoja na zapadu, sa maticnim carstvom, velikim planinskim vojvodstvom brata Cetinjanina i juznim pokrajinama. A bila je to i najznacajnija evropska raskrsnica, na kojoj su mu svi zavideli i tokom dugotrajne istorije pokusavali da otmu.Gledao je oko sebe pakosno, uzivajuci sto i dalje niko nesme da sedne za sto dok on pusi i ispija svoje cokanjce. Uostalom, zato bar niko nesme da ih bije. Odluci da pre rucka  na brzinu sazove vrhovni vojni savet.

     Iako se njegova vojska stalno modernizovala novim migovima, teskim haubicama i tenkovima, polubraca i saska unija zapadnih varvara su mu nudili partnersku tranziciju i ulazak u mirni vojni savez. Uslovi su bili prihvatljivi osim cisto birokratskog zahteva da umesto Perunovog balvana u grb ubaci zvezdice. To nije mogao da prihvati zbog obraza, cojstva i junastva koje je balvan simbolizovao, mada je u diplomatskim pregovorima odbijanje lukavo pravdao tradicijom, samobitnoscu i kulturom. Polubraca, od kojih je onaj zapadniji vec zauzimao visoki polozaj saskog konjusara, namerno su shvatala Srbojevu potrebu za samobitnoscu i predlozise jos jednu zvezdicu u grbu, licnu Srbojevu, ali je saski komesar sa indignacijom odbacio tu ideju kao dobronamernu, usput zapretivsi nicim izazvanim sankcijama kao i ratobornim prekomorskim tajkunima. Rat je bio na pomolu.

     Savet se slozio sa njim. Ako nisu znali da rade kao polubraca, u tuci im nije bilo ravnih. Vojska je bila mocna, prakticno nepobediva sila za rani srednji vek. Drzava je bila u svom zlatnom dobu, na ekonomskom vrhuncu, sa jakim dinarom i visokim licnim standardom skoro kao u severnim zemljama, sa konstantnim opadanjem industrijske proizvodnje i povecanjem uvoza. Skoro da se zazelis inflacije. A i narod ga je bukvalno obozavao, narocito onaj deo populacije sa velikim ratnim iskustvom. Bio je to pravi trenutak da razbiju slabu sasku uniju i njihovu vojnu alijansu sa prekomorskim tajkunima.

     Posle bogate gozbe i ispijenih pehara rujnog vina, sve mu je izgledalo lako i dostizno. Izasao je na balkon dvora i odmahnuo svetini. Odjeknuo je urlik obozavanja. Bilo ih je na milione, po citavom dvorskom polju. Od njihovog stropota nogu tresla se zemlja cak u juznim pokrajinama.

     Odrzao je nadahnutu govoranciju. Obraz, cojstvo i junastvo nije ni morao da spomene. Tradiciju i samobitnost je vesto uklopio u reci zakletve, dok o kulturi tu nije bilo ni govora.

     Kletve i nebesa, kao sto se zna, setio se tek mnogo kasnije.

3. Nebesa

     Bitka na dvorskom polju bila je izgubljena. Umesto saskih varvara sa severozapada, mucki i iznenada su napadnuti sa juga od strane nepreglednih nevernickih hordi. Zakleo  je Srboje svoju vojsku da ili odbrani carstvo ili da carstva nebude. Drugoga dana junacke i neravnopravne borbe, kada je njegova vojska zbog podle izdaje vec bila porazena, predomislio se i izabrao carstvo nebesko. Tada je prokleo sve koji pobegose sa megdana i poveo besmrtne junake u novoizabrano nebesko carstvo. Tako su izabrani mucenici postali nebeski narod, a cojstvo, junastvo i narocito obraz ostadose da brane preziveli izdajnici kroz junacke narodne pesme.

                                                                *

     Posle legendarne dvorske bitke izgubljen je i rat. Pa ratovi. Prosli su vekovi, ponovo je svanula sloboda, obnovljeno je i izgradjeno jos vece carstvo. Narod je u svom najmilijem predanju sacuvao Perunov kult, Srbojevu zakletvu i iznad svega kletvu za one sto nece carstvo nebesko. I tada su polubraca, opet iz najboljih namera, predlozila nejakom Srbojici da se razdruze nebi li se ponovo ujedinili u uniji sa zapadnim saskim varvarima. Ovoga puta zalozili su se za direktnu tranziciju u atomsko doba, kao i prihvatljive uslove i cak svestranu pomoc. Osim jednog cisto birokratskog zahteva da se u grbu Perunov balvan zameni sa saskim zvezdicama.

     Za nejakog Srbojicu je cak i taj zahtev bio prihvatljiv ako bi unija pristala, a komesar je odmah dao blagoslov, da u dogledno vreme u grb udje jos jedna mala, licna Srbojicina zvezdica, ali su se tome ostro usprotivila polubraca, podrzana od komsija sa juga pa cak i njegovog rodjenog brata Cetinjanina. Uzalud je saski komesar posredovao i apelovao na razum i Srbojicine legitimne zahteve, uz svesrdnu diplomatsku pomoc prekomorskog tajkuna. Takozvani rambujski pregovori su propali.

     Izasao je na balkon umorno ali ponosno odmahujuci rukom okupljenom narodu. Ponovio je reci svog legendarnog pretka, zapocinjuci kletvom od drugog dana dvorske bitke i kao nekada on, hrabro izabrao nebesa. Svetina ga nije bas najbolje razumela jer zvucnici nisu radili zbog restrikcije struje i klicanjem mu odobravala. Sto se vise zestio, masa je sve vise urlala psovke podrske. Zavrsio je sa vec legendarnim recima “niko nesme da vas bije” i ponosno usao u dvor da licno saceka prvu pametnu raketu.

     Tranzicija u atomsko doba je zapocela anihilacijom i bila je potpuna. Nebeski narod je opet sacuvao obraz, svoje nadaleko cuveno cojstvo i junastvo, a nejaki Srbojica osvojio svoje mesto u nepriznatoj haskoj istoriji, odmah uz Peruna i slavnog mu pretka. Tako je na tradicionalan nacin sacuvana nebeska samobitnost i kultura.

                                                                       *

     Sveti Petar je sa sve vecim zanimanjem posmatrao i slusao malog govornika koji se zestio i penio pred malobrojnom masom oko slabasne vatrice. Bio mu je nekako poznat. Privuklo ga je glasno odobravanje gomile i poznate parole. Prisao je blize da cuje coveculjka.

    “Niko nesme da vas bije”, grmeo je malac zestoko, sav crven u licu od cojstva i junastva, doduse i povisenog pritiska. A kanda je i neku popio. Masa mu je klicajuci odobravala, cugajuci direktno iz flase koja je isla od ruke do ruke.

     Tada se Svetom Petru smucilo, pa zagrme iznad pijane gomile:

“Tisina, bre, stoko jedna”, progovori njima jedino razumljivim jezikom. “Prepoznao sam vas, vi ste oni Perunovi sto mi malo, malo prebukirate avliju i uz to hulite na sve i svakoga, umesto da katarzu iskazete kako se od vas trazi. Nego, prebacicu ja vas kod kolege, tamo je mnogo toplije jer uvek ima dovoljno balvana za logorsku vatru, Perun ih licno obezbedjuje vec vekovima. A tamo su, uostalom i oni vasi od ranije.”

     I bi nebeska tranzicija.

Objavio mirkok u 20. april 2005 1:10:00 | 0 komentara

Duce

     A mozda je pravi pocetak bio ispred Skupstine, kada je nas novi Duce, tako ga je prozvao moj brat Misko, zar ne vidis ovu njegovu isturenu bradu i sitne, svinjske, iskolacene oci, pitao je, cujes li kako govori. Stvarno, ko mu je pisao govore tada? Zeljko Simic? Sitni lopov. Jajara. “Jedan od najvecih mladih intelektualaca nove Evrope”,he,he.  Sloba je govorio ono sto smo zeleli da cujemo, zar ne? Pored mene Nidza, moj dobar prijatelj, jedan od najboljih u zivotu, kolega sa posla, kasnije ortak u firmi, rece produhovljeno: “Mi ga sada uzdizemo na nasim ledjima, a kako cemo ga posle skinuti?”. A ja mu brzo, kao iz puske, naivno odgovorih da je to bar lako. Videli smo svi kako je to bilo “lako”. Mnogo godina kasnije, u mojoj prvoj poseti Beogradu iz izbeglistva, malo pre velikih demonstracija 96/97, pozvao sam mog prijatelja Nidzu na rakijicu i vidjenje u stan moje majke, gde sam bio sklonjen od porazavajuce stvarnosti. Iako smo u medjuvremenu svasta prosli i razisli se u svadji, razgovarali smo kao nekad, obojica odusevljeni sto se vidimo i opet prijateljski razgovaramo, kao nekad. Mislim da je on jedan od onih do koske. Uostalom, toliko smo rubinovog vinjaka popili, toliko tekstova, strucnih i onih drugih, smislili i napisali zajedno. SIZ i “Duga” su ziveli od nas. Bila su to dobra vremena, samo sto je tada, nekako, sve i pocelo. Razgovarali smo kao nekad, prijateljski otvoreno, srecni sto se vidimo i sto nas zivot jos uvek nije savladao. Izmedju ostalog, a bilo je reci o bivsim firmama, drzavnoj i nasoj privatnoj, napomenuo sam mu i tu njegovu produhovljenu primedbu na onom mitingu kada je Sloba obecao hapsenja a mi bili odusevljeni. On se toga vise nije secao. Prosto nije mogao da mi veruje da je u to vreme bio tako vidovit. A bio je. Makar jedan od nas. Nismo imali sluha za te zebnje, cak ni on sam. A mozda je sve to bio proizvod vinjaka kojeg smo popili kod Koscala? I tako se, mozda, samo jos ja secam tog pocetka? A kako li bi nam bilo da smo pobedili u novim balkanskim ratovima, onako kako je Sloba zamislio?

Objavio mirkok u 19. april 2005 17:03:00 | 6 komentara

Ustolicenje u vazduhu

     Ili je to bilo na sestotu godisnjicu? Slece helikopter a ja jos daleko, nisam ni blizu dogadjanja, jos uvek u nepreglednoj, "spontanoj" koloni, u marsu probudjene nacije ka nebeskoj sudbini. Probudjeni u transu. Jebi ga, sve je bilo gotovo pre nego sto je i pocelo. Dobismo novog vladara a da to nismo ni znali, ustolicenog vec u vazduhu, na daljinu. Ako ga ja nisam video a ni cuo, nije ga videla i cula jedna nepregledna masa u kojoj sam bio zrnce peska. I siptara nije bilo ni od korova, a mi smo se smejali, secam se toga jasno kao da je juce bilo. Tako smo ukinuli autonomiju, sa njom i ljudska prava, pobedili i zaceli veliki poraz.. U hodu smo promenili samoupravni u nacionalsocijalizam. Dali je, mozda, bas tada sve pocelo? Znam da kada sam stigao tamo njega vec odavno nije bilo. Ni siptara. Vratiti se i naci spontani autobus, to je bila moja ondasnja mora, sto da se lazemo. Ja sam geolog, veci deo zivota sam proveo u pesacenju i nije mi bilo lako. Zamisli sve one u lakovanim cipelicama. Ja sam ih video. Bili su mi smesni. Zar je moguce da mi na um ne padne misao o strahotama koje ce niknuti iz tih zuljeva. Prasina je pokrila bozure. Ubrzo, smracilo se. U autobusu sam bio stecan, vracamo se, flasa kruzi i prica. Prica o njemu. Vodji.

Objavio mirkok u 18. april 2005 15:06:00 | 1 komentara

Prijateljstvo

     Prijateljstvo? E, toga ovde nema. Mi smo u drugim uslovima ziveli i ja danas verujem u postojanje humanog socijalizma. Ako mi nismo, neki drugi su mu bas blizu. Ne verujem u Slobin, naravno. U onaj stari, samoupravni. Niko ne moze sa posla da te izbaci. Danas verujem da je to snaga, kljuc za samopostovanje. Kakvo otpustanje, bre? Zato smo i mogli da imamo toliko prijatelja. Ovde caruju sebicnost i zavist. Kako su ovde ljudi sebicni, pa to je za pricu. Kada im nesto poklonis, sa nevericom primaju. Gledaju te kao ludaka. Ili, nedaj Boze, pozoves ih na rucak. U to, bukvalno, nemogu da poveruju. Obecace i nikada nece uzvratiti, a svaki put kada se sretnes sa njima setice se obecanja i nanovo ce obecavati, samo da jos nesto srede, dovrse ili neznam sta. Inace, svi su jako pobozni. Vise u crkvi kao mi u kafani. Uvek ce se pozvati na Boga, mada grese vise nego sto to bilo kakav Bog moze izdrzati. Zene u tome prednjace, sve su bogomoljke a u ljubavi strasno neverne i nestalne. Muskarci, ima i muskaraca, nesto malo, da, vise lazu i varaju oko love, plasljivi su, lazljivi i izdajice. Patriotizma nema. Uostalom, poceo sam da ti pricam o prijateljstvu. Kako da ga ima kada nema ni cestitih rodbinskih odnosa. Svako svakome zavidi.

                                            *

Slobiland 2

     Vise se i ne secam tacno godisnjeg doba, ali sam skoro siguran da je to bilo daleke `87. U strajku smo zbog malih i neredovnih plata. Stizemo u Skupstinu na silom iznudjene razgovore sa SIZ-om i jos nekim funkcionerima iz vlade. U prvom redu, okruzen svim ljigavcima koje poznajem, sedi jedan crnokosi, uzasno bledi, cak bolesno-zuti covek uznemirenog pogleda. To je Sainovic, kaze mi kolega, namigujuci znacajno. Malo kasnije cu saznati da je on kadar na koji se nesme udariti. Ne reaguje na moje reci, samo zmirka. Govore i drugi, mozda jos i drcnije od mene, a on samo krsi tanke, dugacke prste. Ili ih to mozda greje?  Cirkulacija, a...Znaci, to je jos jedan iz te borske mafije o kojoj zelimo da progovorimo. Na vaznom mestu, naravno. Zato se i trudi da izgleda ozbiljan i vazan, slusa i ne reaguje na nase kritike, cuti. Mi sve zesci i zesci. Nervira me moj direktor koji uplaseno negoduje na nasu zuc,  a i sizovci koji dobacuju da ne govorimo istinu. Vecina njih je potekla iz nasih redova, samo sto sada brane svoje birokratske pozicije. U trenutku mi dodje da izmlatim tog mudonju bez muda, tu bolesnu, ljigavu, karijeristicku ribu bez morala i savesti, ali me kolege prisebno zadrzavaju i sprecavaju da ne zaglavim zatvor bez potrebe. Zar zbog gnjide koja ionako nista ne razume? Posle mi Labus, ondasnji, zabrinuto kaze da je Nikola kadar i da se na njega nemoze. Ciji, bre, on kadar?, pita moj brat Branko, mnogo godina kasnije, prisecajuci se kako sam mu nekad opisao dogadjaje. To je bilo vec posle bombardovanja i Haga, u Novom Sadu, sa svim onim mostovima jos uvek u Dunavu. Eto, moze biti to pocetak, kada ga se cak i Branko seca. A pisali smo o tome i za “Dugu”, Nidza i ja.

     Steta, steta za njega, naravno, sto su me Srba i jos neki zadrzali da ga onda ne prigusim, mozda danas nebi bio optuzen za ratne zlocine. A meni bi bilo lakse, jedan pocetak manje za kajanje.

     I ako sada, posle piva, zabetoniram jos jednu kajpirinju, seticu se i da je te daleke godine cela jedna ekipa kandidata za ratne zlocince preuzela vlast u Srbiji, a da mi toga nismo bili svesni i da nismo ni marili. Za nas je to bio dekor, mislili smo neophodan, ondasnje Srbije koja je ustala.

     Uostalom, sinoc se vratio u Bgd., da se brani sa slobode, a ja sam i dalje ovde, slobodan valjda...

Objavio mirkok u 16. april 2005 18:47:00 | 1 komentara

Slobiland

     Hm, mislim da vise necu spavati, verovatno sinoc nisam popio dovoljnu dozu kajpirinje...ili ce opet ta prokleta kisa. Ipak, najpre ce biti da me opet muci ono prokleto pitanje: kada je i kako sve to pocelo?

     Kada u vrelim tropskim nocima sa naletima vlage koja gusi i tera na ustajanje, izadjem u dvoriste bunovan, prebirajuci nove i stare more zbog kojih uvek otvaram novu flasu piva, stalno iznova izvlacim iz secanja neke druge pocetke, kao da je ova nasa tuzna prica ne samo bez svog pravog kraja, vec i nekog cvrstog, svima znanog i zapamcenog zacetka.

     Stvarno, kada je i kako sve to pocelo? Dali smo mogli spreciti opstu propast? Uostalom, jedno pivo je malo da dokucim novi, uznemiravajuci prapocetak nase seobe ovde, u ovu svetlucajucu dzunglu na asfaltu okruzenu pravom, jos uvek neiskrcenom, vlaznom i memljivom amazonskom dzunglom o kojoj sam kao dete mastao.

Objavio mirkok u 16. april 2005 18:29:00 | 1 komentara